Ненад Којић - професор струковних студија на СП Интернет технологије
Крај старог континента - Најзападнија тача Европе - Cabo da Roca - Portugal
С обзиром да сте дуго били у функцији руководиоца Студијског програма Интернет технологије и да Одсек Висока ICT ове године обележава 50 година постојања, како бисте нам укратко описали настанак и развој СП ИТ, за којим постоји велико интересовање и где се сваке године у првом року попуне сва места за упис?
Пре него што директно одговорим на ово питање направићу једну малу дигресију која мени лично значајно боји одговор на ово питање. Када сам ја био студент на Електротехничком факултету појавио се изборни предмет на последњој години студија са називом Интернет. Сви ми који смо то тада видели смо били збуњени јер смо сви знали и користили Интернет, и онда је била општа шала да се учи сурфовање по нету. У ствари, иза тог предмета се налазило јако пуно стручних ствари у смислу начина рада мреже, протокола, слојева, употребе и сл. што нисмо ни могли да претпоставимо.
Данас сам ја професор на Студијском програму Интернет технологије, и сада сагледавам колико је то широка област са свим својим специфичностима и утицајем на свакодневи живот. Баш тај утицај ствара потребу за стручњацима у тој области и то квалитет овог студијског програма данас производи јако стручне и образоване кадрове које привреда високо вреднује и брзо запошљава. Ова ситуација је резултат јако великог рада и залагања колега који су допринели развоју овог студијског програма, али пре свега дугује захвалност онима који су то иницијално започели и препознали потребу за тим. Ту пре свега мислим на Директора тада Високе ICT школе Др Ирини Рељин и Мр Миланка Краговића који су имали визију шта је потребно тржишту али и кључни савети за име смера и неке базне концепте које је саветима подарила Др Србијанка Турајлић (тада проф. ЕТФ-а и Помоћница министра за високо образовање). Након тог почетка 2003. године, овај студијски програм је иновиран много чешће него што је то формална процедура акредитације дефинисала јер смо се посвећено трудили да ослушкујемо промене на врло динамичном тржишту и још динамичнијим технологијама и да их примењујемо и стално будемо у корак са свим актуелним дешавањима. То је недвосмислено дало одличан резултат тако да и данас убирамо плодове тог рада али и даље настављамо истим путем нових промена.
Успомене на моје усавршавање на Queеn Merry University of London
Шта је било пресудно да почнете пословну каријеру у образовању, а шта да останете више од двадесет година и да ваше доминантно професионално опредељење буде професорска улога?
Кључну и иницијалну улогу у томе је имала моја менторка проф Др Ирини Рељнин, која ми је након моје одбране дипломског рада рекла да сам ја рођен за улогу предавача и да она сматра да је то пут којим треба да идем даље. Иако сам добио прилику да одмах почнем да радим у два велика предузећа ја сам је послушао и почео са радом у образовању. Како је време пролазило и ја сам био сигуран да је то био добар избор. Међутим, брзо сам схватио да ће моје професорско знање бити неупоредиво другачије ако паралелно радим на реалним пројектима у привреди па сам доста брзо паралелно радио и на тим пословима. Данас сам сигуран да непроцењиво искуство из привреде значајно повећава мој кредибилитет и стручност пред студентима, што они недвосмислено препознају, а ја се осећам још боље јер могу са њима да поделим тачно оно знање које ће их у реалним условима чекати за годину или две по завршетку студија и уласком у привреду.
Дивна екипа колега са којима сам радио у привреди и где је највећи број студената био са наше Високе ICT.
Како данас доживљавате свој посао или улогу наставника у високом образовању? Како видите своју сврху, шта вас инспирише да будете тако посвећени својим студентима?
Како је време пролазило често су се јављале дилеме да ли треба да се определим за рад само у привреди или образовању. Било је пуно изазова који су ме вукли на једну или другу страну. Међутим, ја сам се водио унутрашњим осећањем и емоцијом коју сам у тим тренуцима осећао. Мени је рад са студентима привилегија и част коју добија јако мали проценат људи. Радити стално са младим, паметним, здравим људима који имају полетну енергију, жељу, инспирацију је нешто што и мене регенерише. Са друге стране, обавеза и одговорност што некоме креирате део његове професионалне судбине, можда неких кључних животних ставова и вредности, можда разочарања и неуспеха је јако тежак изазов. Зато сам стално ослушкивао feedback од студената, да видим где се ја ту котирам код њих уз моју најбољу намеру да будем најбоља верзија себе. У сарадњи са Студентским парламентом, јер пре него што је формално то постало обавеза, ја сам подстицао студенте да имају анониме ставове, мишљења и предлоге који би ми помогли да видим шта радим добро и шта може боље. Ти коментари су ми много помогли, а још више значили. Никада негативан став нисам априори одбацио и увек сам анализирао и процењивао објективност истог или могућност да се то искористи на обострано задовољство. Не могу да кажем да ми похвале не пријају, јер их имам пуно и бескрајно сам захвалан и срећан када то прочитам. Једна од оних која је обојила моје професионално професорско искуство и која је стално мотив за боље и више је коментар студента којем се и овом приликом захваљујем, а који је био “Кад порастем бићу Којић”. И шта после тога сем да уживам у раду са мојим студентима и будем још посвећенији и то оправдам.
Увек треба стремити ка вишем… Један од највиших врхова Европе.
Шта мислите, како ће вештачка интелигенција променити начин учења и преношења знања у образовном процесу?
Вештачка интелигенција је тема на којој сам докторирао, и у последњих десет година дошло је до изузетно великих промена на свим пољима у вези са овом темом. Сада провејава и страх и усхићеност у вези са АИ, а све је то последица непознатих корака који великом брзином долазе и који су око нас. Као и свака друга технологија, може се користити у добре и лоше сврхе. Ако се вештачка интелигенција користи као алат за додатно учење, брзо тражење информација, интерактивност којом се мења наставник онда је то нови квалитет у будућем усвајању знања. Ако се ови нови алати користе за скраћивање пута учења, за инстант одговоре без базног разумевања, генерисање радова презентација и сл. без посредовања и укључивања студената онда ћемо имати ситуацију да студент не влада тим обликом вештачке интелигенције и не разуме и контролише те информације него је потчињен и онда га је тај алат превазишао и он је касније заменљив јер мање зна, користи и уме од неког алата.
Према Вашем мишљењу шта је то што савременог студента може мотивисати и инспирисати да учи посвећено, истражује и има јасне циљеве у процесу образовања?
Ово је највећи изазов. Савремене генерације припадају Z генерацији који су од одрастања усмерени на технологију, мултимедијалне садржаје и инстант информације. Данас је информација базирана на маx 20 секунди и студенти су затрпани огромним бројем информација. Тиме се систематски губи фокус, пажња и посвећеност на дуже стазе. Проблем настаје када је материја која се изучава таква да тражи ту посвећеност, време, рутину. Ја сам става да је објашњавање и суочавање студената са реалним стањима најбољи начин за њихово прихватање реалних чињеница. Ако студент сагледа да је за програмирање неопходно седети за рачунаром, куцати код, учити на грешкама, тиме усавршавати своје вештине и да је то начин како ће сутра радити на радном месту у компанији, онда верујем да то емпиријски усвоје. Није страшно ако покушају да нађу пречице и због тога не успеју, ураде слабије колоквијум или испит и сл. Али је важно да се оснаже да то не доживе као пораз него као опомену да нешто у поступку није било добро и да што пре мењају приступ док не добију жељени циљ. Верујем да наставник својим интегритетом и личним примером треба да покаже како треба да се ради и да буде доследан, па да студент индиректно добије јасне информације шта је можда и за њега прави пут којим треба да иде. Ја и сада радим јако пуно, читам константно нове ствари, пратим промене, и верујем да то студенти виде и покушавам на тај начин да им јасно дам до знања да је то пут који ја сматрам најбољим и да нема пречица у животу за неке велике ствари сем да верују у себе и да то претворе у рад..
Шта вас највише обрадује када добијете мејл од бивших студената у коме Вам се захваљују за све оно што су код вас научили?
Обрадује ме емоција и разумевање мојих бивших студената. Обрадује ме чињеница да су разумели да ми је било важно и да сам дао свој максимум да им помогнем да они усвоје знања и вештине које ја знам. Обрадује ме још више чињеница да су препознали у мени не само професора него пријатеља и човека који је ту да им помогне и да су препознали да ми је то било важно па самим тим и важно да то после свега чујем. Захвалан сам на времену које одвоје за те коментаре јер тек када крену да раде могу да разумеју зашто смо неке ствари сматрали кључним, инсистирали на нечему што им је у току студија можда било небитно, и тек тада могу да схвате како се котирају у односу на друге колеге са којима раде. Када се осете моћно и супериорно, када виде да своје године школовања нису биле протраћене него су биле улагање у њихову будућност и када их цене и уважавају, ја сам сигуран да сам своју мисију успешно урадио. Поврх свега ме дотакну коментари да све што сам им причао да ће их сачекати, а нису само линије кода и технологије да их је сачекало и да су захваљујући томе избегли да се суоче са страхом од непознатог или неуспеха. Студенти себе виде као одрасле људе, формиране личности са пуним интегритетом, али ми који радимо са њима знамо колико су и даље деца, уплашени од непознате професионалне будућности, са свим манама и врлинама, и када ми после свега напишу да сам ја неким делом допринео да заједно њих направимо бољим и успешнијим, ја само могу да будем пресрећан.
Мој најбољи тим!
Које су Ваше три најважније животне вредности и можете ли укратко да поделите са нама шта оне Вама значе?
Ово је можда најтеже и најличније питање… На првом месту емпатија. Ја сам става да постоје добри и мање добри људи. Верујем да их разликује емпатија. Дубоко верујем да се и то тренира као и мишићи. Разумевање других, слушање других, уважавање су за мене карактеристике емпатичне особе и са таквима обожавам да радим. Ти људи могу да имају мање или веће знање, али све се може научити ако је особа добра. У супротном, са људима који немају ту особину, је небитно да ли имају најбоље знање и вештине.
Подједнако битно сматрам искреност. Иако је то данас скоро искорењена вредност, и често се доводи у питање да ли треба бити искрен, према коме и колико, ја и даље живим уверење да треба и када радите и живите са искреним особама, онда увек знате на чему сте и увек можете да добијете прави feedback и да будете бољи. Лажна уљуљкивања и хвалоспеви су најгори непријатељи.
Иако на трећем месту, никако не значи са најмањим приоритетом, морам да ставим вредност - уживање. Кажу да то припада мом хороскопском знаку, али ја верујем да то треба да буде универзална вредност. Често студентима понављам да треба радити да би живели, а не живети да би радили. Стално им скрећем пажњу да морају да имају одмор, да знају шта их опушта, шта их радује, да умеју да уживају у стеченом и да се одвоји посао од приватног живота. Да немају емоцију према коду па да воле или не воле код, него драге особе. Да умеју да освесте шта их радује, и да се томе посвете. Као доказ тога покушавам да својим осмехом измамим њихове, па нека и то буде део уживања у тренутку.
Шта за Вас значи слободно време? Како га најчешће проводите и како бисте описали Ваш идеалан дан?
На жалост немам пуно слободног времена, али се трудим да то мало буде квалитетно и да максимално у њему уживам. Музика и игра су ми кључни начини за максимално уживање. Дуго сам се професионално бавио музиком и игром и сваки пут помислим како је тек дивно када у томе уживате колико и када хоћете, наспрам ситуација када сам то радио професионално, а то значи када је неки дефинисани тренутак концерта или наступа. Сада уживам у томе што друге слушам и гледам и могу да се препустим емоцијама у потпуности. Пуно путујем и волим упознавања и истраживања непознатих култура, хране и обичаја. Идеалан дан био би: шума, вода и тишина.
Природне лепоте којих на жалост више нема. Azure Windows, Dwejra, Гозо, Малта
На крају шта бисте волели да Ваши студети понесу као мисао о Вама, а шта као Ваш утицај на њих?
Био бих пресрећан ако у неком тренутку евоцирања успомена помисле да је постојао неки Којић који је пре свега био према њима родитељ, па пријатељ па професор, и ако понесу утисак да је те три године њиховог живота био добар избор и да је бар једним делом он утицао да заволе и разумеју веб програмирање. Са друге стране, највише бих волео да је мој утицај њих направио бољим људима, већим стручњацима и једним осмехом на дневном нивоу којим би улепшали дан и себи и људима око себе.