1. Шта Вас је навело да после завршеног Електротехничког факултета предајете у школи?

Изгледа да све у животу дође на своје. Када сам давне 1992. завршила ЕТФ, пријавила сам се на биро рада. То је у то време било уобичајено. Било је лето, нисам баш планирала да одмах почнем да радим. Међутим, док сам се спремала да у септембру одем на море, позвали су ме за бироа да дођем у Средњу техничку ПТТ школу. И тако сам почела да предајем. Иако без идеје да ћу у настави остати сада већ више од 30 година, потпуно сам се посветила том послу. У то време су Средња ПТТ школа, Виша ПТТ школа и Дом ученика били једна установа, Школски ПТТ центар, који је имао велику подршку тадашњег ЈП ПТТ Србија, и баш те године у Школски ПТТ центар су стигле, за то време, фантастичне едукативне лабораторије са опремом коју ја током студија на ЕТФ-у у Београду нисам имала прилике да видим. Могућност да све што сам теоријски научила видим у пракси је била толико инспиративна за моје прве инжењерске кораке да сам проводила у тим лабораторијама и ван наставе. Нисам ни помишљала да мењам посао. Живот деведесетих у Србији је био тежак, а ја сам имала своју оазу среће. Изазов да све што могу да објасним себи применом више математике сада треба да објасним ученицима средње школе који ту математику не знају је био тако велики да сам у томе просто уживала. Сада знам да то није случајно. Од малена сам волела другарима да објашњавам пре свега математику, а и остале предмете. Не само да су тражили помоћ од мене, већ сам ја сама своје пријатеље подржавала да поправе своје слабе оцене. Изгледа да ми је било суђено да будем предавач.

2. Ваш први посао је био у средњој ПТТ школи у Београду. Како се кретао Ваш пут од ПТТ-а до ICT-a?

Очито је моја посвећеност раду била примећена од стране тадашњег руководства, била сам и пред крај магистарских студија тако да ме је директорка Више ПТТ школе, др Ирини Рељин, позвала да пређем тамо. Са ученицима средње школе сам прошла много тога. Била сам разредни старешина и то је једно предивно искуство. Ове године прослављамо 30-огодишњицу матуре моје прве генерације. Учествовала сам у пројекту Нова школа и подигла своје педагошке компетенције. Обучавање изгледа сасвим другачије кад промените перспективу и реализујете вишефронталну наставу. Позив за прелазак у Вишу ПТТ школу је заиста дошао у право време. Требало је направити још један нов корак. Увек све дође онда када треба да се деси. И на томе сам захвална животу. Заиста је најважније када радите оно што волите. Увек сам имала подршку и помоћ искуснијих колега. Сада је дошло време да ја будем подршка млађима и то радо чиним. Дивно је радити окружен позитивним људима који се међусобно подржавају. У Школи постоји такво језгро и верујем да ће одолети разним искушењима пред којима се свакодневно налазимо. Током рада у ICT-у сам са својим колегама учествовала и преживела пут трансформације од Школског ПТТ центра, Више ПТТ школе, преко Више школе за информационе и комуникационе технологије, па улазак у високо образовање као Висока школа струковних студија за информационе и комуникационе технологије и дошли смо до тога да смо данас део једне веће заједнице АТУСС Београд и сада смо одсек ВШИКТ. За све ове године, изградили смо имиџ и довољно је само да кажемо ICT школа и препознају нас.

3. Како сте, као вишегодишњи инструктор у Cisco Академији, дошли на идеју да иницирате отварање Микротик Академије у Високој ICT школи и целој Србији? Која је била Ваша визија?

Пре 20 година смо постали Локална Cisco академија. Тадашња директорка школе, др Ирини Рељин, је била жена са невероватним визијама и ишла је корак испред свих. Када она подржи неку идеју, та идеја је сигурно добра. Много сам радила са њом и верујем да сам тај осећај за нове изазове добила од ње. Пре 10 година један наш бивши студент позвао нас је на први MUM (Mikrotik User Meeting) који се одржавао у Београду. Имам осећај да колико сам пружила студентима, они су ми вишеструко то вратили. Када се и после студирања сете Школе и желе да будемо још бољи то све говори. И тако је све почело. На том MUM-у сам упознала кординатора за Микротик академије и добар осећај за нов изазов ме није преварио. Наша Школа је постала прва Микротик академија у Србији. Пошто су правила Микротика таква да можете само да обучавате и сертификујете своје студенте за MTCNA сертификат, помислила сам да овакво искуство треба поделити са целом заједницом и да онда нисмо једни другима конкуренција већ сви добијамо и знање и опрему. И у наредном периоду сам са нашим координатором за Микротик академије у Србији учествовала у оснивању више од 10 Микротик академија. У том периоду сам остварила одличне контакте са многим високим и средњим школама у нашој области а то у пословном свету много значи.

4. Према Вашем мишљењу, како се најбоље повезују људи сличних професионалних интересовања и какав је значај MikroTik User Meeting-a и генерално стручних конференција у пословном напредовању?

Управо то повезивање са људима из струке је имало највише утицаја на моје напредовање, а тиме је и мој допринос напредовању Школе све кориснији. Стручне конференције су место где се увек направи искорак ка нечем новом. Иако су сада информације доступније, контакт са људима је још увек незаменљив. Ми смо промовисани као прва Микротик академија у Србији на европском MUM-у 2015. године у Прагу. Искуства са тог путовања су нам омогућила да сваке године обавезно посетимо европски MUM и поделимо искуство у раду као Микротик академија. И то је тако било све до COVID-а. За тих 5 година смо били у Прагу, на Кипру, у Подгорици, Љубљани, Мадриду, Милану, Москви, Берлину, Бечу, Лисабону. Више на линку https://ict.edu.rs/strucni-kursevi/mikrotik/mum-mikrotik-user-meeting. На тим путовањима смо у слободном времену обилазили и знаменитости попут Миланске скале, бечког Мјузикферајна, Баљшог театра... Све што смо стекли на тим путовањима је непроцењиво искуство. Многи организатори конференција сада реализују те сусрете у хибридној форми и ми се трудимо да, када је год то могуће, присуствујемо уживо. Последња конференција на којој сам била и која је окупила велики број учесника је CCHE која је организована на Копаонику. Верујем да ће ово окупљање учесника, пре свега из високог струковног образовања, постати традиционално, јер ту заиста имамо привилегију да разменимо искуства и одговоримо на изазове које нам доноси савремено високо образовање.

5. Да ли Вам посао у Школи пружа довољно времена за хобије и друге активности?

Ово је баш занимљиво питање. Верујем да сви мисле да ми запослени у Школи имамо више слободног времена од осталих. Ретко ко је свестан колико ми стварно радимо припремајући часове, усавршавајући се, припремајући материјале за студенте, учествујући у раду стручних тела... Ипак, ми управљамо нашим временом и ако се добро организујемо, можемо себи да приуштимо и друге активности. Ја сам одувек волела живот у природи. Од своје десете године скијам и још увек могу да уживам у овој врсти рекреације. Волим шетње у природи и у једном периоду сам редовно викенде проводила са планинарима. Последњих пар година веслам у клубу Беодрагонс https://beodragons.rs. Драгонбоут је посебно занимљив спорт. То је више од веслања, то је тимски рад, заједништво. Волим кад сам окружена дивним људима. Бирам окружења која ми пријају. Обожавам своје псе. Верујем да сви „кучкари“ знају шта мислим. Они који то нису искусили, разумеће када буду имали пса. То се не може другачије описати. Имам дивну ћерку, Милицу, сада успешног програмера која је све научила баш у ICT-у. Моја многобројна родбина се често окупља код моје маме. Сви уживамо у тим нашим дружењима. А волим и мир и тишину и тај спокој који имам у селу надомак Београда где проводим време са мојим Мирком. У мом животу има и времена и места за све, за посао који волим, за људе које волим, за моје псе, за путовања, за дружења, за уживање... https://www.youtube.com/watch?v=xRklpBZI-es&t=7s

6. Које успомене памтите у вези са студентима и школом?

Ја радим овај посао 32 године. Много тога памтим и тешко ми је да направим избор. Мислим да сам увек имала добар однос са студентима. Ценила сам њихову радозналост и посвећеност. Знам да су и они ценили оно што им ја пружам. Некада нисте ни свесни колики утицај имате на те младе животе. Чињеница је да се наши студенти увек враћају Школи, да су они наша најбоља реклама, да своја пословна искуства радо деле са нама и новим студентима. Ово нам говори да смо добро радили и да тако треба и да наставимо. А што се тиче школских успомена, тога има на претек. Вероватно зато што свако од нас оде на свој час и што заправо током рада не проводимо време једни са другима, ми волимо да се дружимо и окупљамо. Памтим журке и прославе магистратура и доктората. Све важне догађаје смо прослављали сви заједно. Посебно бих издвојила наше тим билдинге. Један је био крстарење до Винче, а други излет до Борског језера и планинарење до Стола. Ту се заправо види да смо ми и другари, а не само колеге. Памтим и прву акредитацију 2007. године када смо даноноћно неколико дана у континуитету припремали документацију. Тада нису била на време достављена упутства, нисмо имали претходно искуство и радили смо заједно и сви смо дали све од себе. Дешавало се да само мало одспавамо на спојеним столицама... Сада смо поносни што смо ево већ 17 година у високом образовању, а добили смо недавно акредитацију и за наредних 7 година. ICT ће дуго бити препознатљив по традицији и квалитету.

7. Које су Ваше неостварене жеље?

У првом тренутку бих рекла да ми је жао што нисам докторирала. Требало је то да урадим давних дана. Кажу, никад није касно... Ипак, у мојим годинама је потребно да се много тога одрекнем да бих се том послу озбиљно посветила. Нисам сигурна да желим да се одричем било чега. Бог зна зашто је баш овако добро. Као магистар електротехнике могу да будем предавач у Школи и захвална сам што могу да радим оно што волим.

8. Да сада можете поново да бирате факултет, професију и усмерење, шта бисте бирали?

Математика је моја прва љубав, а Електротехнички факултет је био највећи изазов у време када сам била млада. И сада је, и поново бих то студирала. После је све бирало мене и ти ми се избори допадају. Опет бих то допустила.