1. Као атлетичар који се специјализовао за трчање на 100 метара, учествовали сте на великом броју такмичења за државу. Били сте петоструки јуниорски шампион Србије у трећој лиги Тимског првенства Европе у атлетици, првак државе у спринту на 60, 100, 200, 4x100, 4x200m у свим категоријама. Можете ли да поделите са нама нешто више о овим невероватним постигнућима и искуствима?

Прво бих желео да вам се захвалим за интересовање, као и жељу да вашим пратиоцима на друштвеним мрежама презентујете резултате које сам до сада постигао у спорту, и образовању.

Да, тачно је да сам у једној такмичарској сезони остварио резултате које у скоријој прошлости до сада није успео ни један спринтер да уради. Био сам петроструки шампион Србије (60м, 100м, 200м, 4x100m, 4x200m). Прво, велика је част да ми се указала прилика да носим дрес репрезентације и да на великим такмичењима као сто су Балканска првенства, Европско првенство за јуниоре и Екипно Европско првенство за сениоре представљам нашу земљу.

Без обзира да ли носим Звездин или репрезентативни дрес увек дајем 100% себе у свакој трци. Искуства која сам стекао на свим овим такмичењима, али пре свега велики број пријатеља из других земаља, су ми драгоцена. Нисам завидан, поштујем и вреднујем једнако сваког противника и због тога морам да признам да сам у добрим односима са свим спринтерима. Наравно да је пласман веома битан, али по мени широк круг пријатеља са атлетских борилишта је немерљава ствар.

2. Шта вас је мотивисало да се бавите овом врстом спорта? Како и када сте почели да се бавите атлетиком?

Вратимо се самом почетку уопште како сам почео да тренирам атлетику.

Мој први спорт био је џудо, потом стрељаштво, а онда атлетика. Тренутак када сам скенуо пажњу на себе догодио се у, чини ми се, шестом или седмом разреду ОШ “Мирослав Мика Антић” у Панчеву, када сам на предлог мог разредног старешине Драгана Јовановића (у то време почињу школска такмичења) истрчао најбрже време од свих ученика у школи на 50м.

Одмах су ме предложили да трчим за школу и већ на првом такмичењу освојио сам прво место и пласирао на наредни круг такмичења. Поновио сам успех све до финала СОШОВ-а (Спортска олимпијада школске омладине Војовдине) у Сомбру где сам се нашао међу осам најбржих. Иако сам у то време тренирао стрељаштво у СД “Панчeво 1813” где сам такође имао запажане резултате, нашао сам се у борби, односно финалној трци на 50м са вршњацима који су већ увелико тренирали атлетику. Ја наравно без иједног тренинга тада крећем у поход ка победи. Сећам се добро шта ми је отац (иначе бивши спинтер) рекао пре одласка… „Нема везе што први пут стартујеш из стартног блока, истрчи колико можеш, нема везе који ћеш бити, направио си велики успех што си уопште и стигао до финала“…

И тренутак који ћу дуго памтити… Трка почиње, сви готово трчимо уједначено, у једном тренутку “избијам” испед свих, пролазим кроз циљ и побеђујем. Бескрајна радост… Сећам се наставника физичког васпитања и Драгана Радосављевића који на сав глас виче “Браво Стефане”, притрчава ми и честита на победи. Упорност мог одељењског старешине Драгана Јовановића, такође професора физичког васпитања, да се опробам у атлетици су утицали да кренем овим водама. Од тог тренутка почињем упоредо да тренирам стрељаштво и атлетику неко кратко време, а потом прелазим само на атлетику јер нисам више могао да ускладим оба спорта и школу. Данас поносно носим “црвено бели” дрес у АК Црвена звезда.

3. Који су били неки од изазова са којима сте се суочили у својој каријери?

Бити петоструки првак државе у пет различитих дисциплина у једној такмичарској сезони, признаћете, није свакодневица. За мене је то велики успех. Напорни рад и труд, одрицање многих ствари у животу, одласци на тренинге шест дана у недељи… ипак се исплатио. Највише времена од куће до клуба проводио сам у превозу (аутобусу релација Панчево – Београд), где сам користио време за учење, веровали или не…

Све четири године Средње електротехничке школе “Никола Тесла” у Панчеву завршио сам са одличним успехом, а био сам изабран и за спортисту генерације. Научио сам радну дисциплину, што ми данас олакшава у многим животним стварима…

Атлетика, а поготово спринт је једна од најтежих и најзахтевнијих дисциплина. Изазови су многобројни; прво и основно школа – све обавезе сам себи зацртао да одрадим на време и што је боље могуће, затим тренинзи – ретко кад сам изостајао, киша, снег, +40°Ц, ја сам у опреми и спреман за тренинг, исхрана-специјална исхрана која прати тренинг али без Кока коле, Мека... редован одмор и сан, без ноћног провода, финансије су један од великих проблема са којима су се моји родитељи суочавали (путни трошак, опрема, исхрана...), истрајност и пожртвованост моје шире породице (отац, мајка, баба, деда и тетка) као и моја одлучност су битан фактор мог успеха.

По завршетку средње школе уписујем ICT – Високу школу за информационе и комуникационе технологије. Мењам скроз радне навике, јер је сад више обавеза: предавање, вежбе, семинарски радови, тренинзи... Одричем се много тога зарад школе и спорта, али напомињем, школа је на првом месту. Не излазим, уколико имам слободног времена најчешће одем са мојим другом из вртића, Милошем Крсмановићем, на пецање да одморим душу. (смех)

4. Који су били неки од изазова са којима сте се суочили у својој каријери?

Моји тренинзи су специфични и направљени у зависности од сезонског дела такмичења. Има тренинга када се ради на снази и издржљивости, на техници, на фокусу нпр. кад тренирам излазак из блока.

За сваки трениг, а поготово пред сваку трку, имам неке своје специфичне ритуале које обављам од исхране до музике коју слушам. Много тога морате да посложите у глави и да ускладите да би све „легло“ онако како сте планирали, чак и мали неуспех зна да вас деконцентрише што се касније одрази на резултат трке.

5. Да ли сте се на свом путу спортисте суочили са неким повредама или неуспехом? Како сте их превазишли и остали фокусирани на своје циљеве?

Повреде или можда тренутни неуспех је саставни део спорта, односно сваког спортисте. У тренутку када сам истрчао своје најбрже време на 100м (10,57 секунди) задобио сам прву јачу повреду, и то у тренутку мог највећег успона. Повреда је била мало тежа, и захтевала је лечење месецима, како би мишић у целости зарастао.

Због те повреде и Ковида који је и мене ухватио стагнирао сам готово две сезоне, и психички је било доста тешко да се вратим у форму, иако сам сваког дана тренирао под стручним надзором мојих тренера Младена Гајића и Мирјане Стојановић, као и лекарског тима Марекс из Јабуке.

6. Ко су кључни људи који вас подржавају на Вашем путу успешног спортисте, било да су у питању тренери, породица или колеге? Колико је њихова подршка важна за Ваш успех?

Мој спортски пут почиње још у вртићу. Моје прве спортске припреме су биле у забавишту са Сањом Угрен. Прво моје веће такмичење из тог доба су „Мале олимпијске игре предшколаца“ са васпитачицом Сандром Јовановић, затим на сцену ступају професори физичког васпитања Драган Радосављевић и Драган Јовановић са којима сам низао озбиљне успехе на свим школским такмичењима свих нивоа, чак сам и учествовавао на Спартаковим играма у Бугарској, али као фудбалер, представљао сам своју Основну школу „Мирослав Мика Антић“ Панчево.

Затим креће озбиљније бављење атлетиком где је Мирјана Стојановић један од главних актера мог успеха. Њена чврста рука и озбиљан став су ме довели до великог успеха. Тренутно тренирам са Младеном Гајићем – Гајом и очекујем да се успеси наставе.

Поред тренера породица је носач мог успеха отац Горан, мајка Марија, деда Димитрије, баба Ержебет и тетка Исидора са течом Драганом и сином Јованом. Свако у свом домену је допринео мог сазревању као спортисте

Велику захвалност дугујем прво разредном старешини Драгану Јовановић и из основне школе, затим одељењском старешини Данки Мириловић из средње школе као и професорима Маји и Влади Јовандић који су ми отвори пут ка ICT-у. Веома сам захвалан и свом наставном и ненаставном особљу ICT-а на сарадњи, а поготово мојој менторки Марији Зајегановић.

7. Ви сте бивши студент ИТ-а Одсека Високе ICT школе, тренутно студент мастер студија са високим просеком. Како усклађујете тренинге и такмичења са Вашим академским обавезама?

Добра организација је кључ успеха. Ја имам тачно испланирано време од устајања па све до повечерја. Спартански начин живота, али у правом смислу речи. Нема лудовања, излазака, касног одлажења у кревет. Редовна исхрана и сан на првом месту, затим обавезе везане испите, семинарске радове, онда тренинг, и тако у круг. Мој став је био да након одслушаног курса одмах излазим на испит и све испите осим математике (а мама ми је професор математике ) сам дао у првом року.

Има пар испита које сам могао и боље да спремим, размишљао сам чак и да поништим оцене, али ми нису дали моји укућани. Имао сам током студирања заиста пуну подршку управе и наставног особља школе. Излазили су ми у сусрет кад год сам им се обратио и неизмерно сам им захвалан.

8. Који савет бисте дали свим заинтересованима који желе да упишу наш Одсек?

Првенствено ја, а затим и моји родитељи су веома задовољни образовањем које сам стекао на ICT-у. Моја топла препорука је да уколико желите да будете „мајстори свог заната“ је да упишете ICT. Имаћете пуну подршку професора и асистената, доступну литературу како у писаном тако и у електронском облику, мноштво додатног материјала да лакше положите испите, подршку управе и студентске службе.

Али оно што је по мени најбитније савршена практична настава, одлична подлога за посао у будућности али и топли савети професора шта и како даље.