Колегиница Даница Мамула Тартаља је дугогодишњи професор на нашој Високој ICT и у исто време је на студијском програму Интернет технологије руководилац модула Медицинска информатика.

Ваше образовање је уско везано за Електротехнички факултет у Београду где сте прошли све нивое студије и где сте докторирали. Студенти нашег Одсека Вас са друге стране примарно повезују са свим терминима везаним за медицину. Шта је то што се у Вашој каријери дешавало да су Вас интересовања довела у ову спефичну научну дисциплину?

Одувек ме је занимала медицина, али, у већој мери математика и физика. Идеалан спој ових области сам пронашла на Електротехничком факултету, где сам, на основним студијама, завршила смер Биомедицинска електроника. Мој дипломски рад, магистарски рад као и докторска дисертација били су везани за примену електронике и физике у медицини. Имала сам срећу да ми професори буду Дејан Поповић, Дејан Раковић, Милеса Срећковић који су нам отварали нове видике.
Захваљујући професорки Ирини Рељин, тадашњој директорки, у нашој школи је отворен смер Медицинска информатика. У последњој декади моју пажњу заокупља примена нанотехнологија у медицини, као и примена информационо-комуникационих технологија у медицини. Прецизније, реч је о мобилном здравству.

На нашем Одсеку више од петнаест година постоји могућност да се студенти усаврше и у области медицинске информатике. Ви сте од почетка били руководилац овог модула. Шта је то што се студенту може пружити и шта он добија избором овог модула?

Мислим да су Медицинска информатика и Биомедицински инжењеринг корисне и веома перспективне мултидисциплинарне области, које код нас, на жалост, немају одговарајући значај. Студенти могу да добију знања о савременим уређајима и технологијама који се користе у дијагностици и лечењу. У комбинацији са знањем које стичу на предметима везаним за мреже, програмирање, базе података, могу обављати многе послове у сектору медицине. Трудим се да студенти схвате примењивост и повезаност физике, математике, програмирања, мрежа, вештачке интелигенције и других “инжењерских” области са медицином. Мислим да је наша школа место на коме студенти могу добити сва ова знања. По мом мишљењу, за студенте је веома је значајна могућност наставка школовања на Fachhochschule у Wiener Neustadt-у. Веома сам поносна на студенте који су добили мастер дипломе у овој школи и запослили се у престижним установама као што је Универзитетска клиника (АКХ) у Бечу, MedAustron, Fachhochschule Wiener Neustadt и друге.

Велико радно искуство је иза Вас. Шта бисте издвојили као Ваше посебно искуство у улози професора?

Сви ми се трудимо да свој посао преношења знања обављамо најбоље што можемо. Резултати се показују кроз време. Дивно је осећање када ми се јави неко од бивших студената да ме обавести о успесима у професионалном и приватном животу. Тада имам осећање да сам, барем код неких студената, успела и као професор и као човек. Такође, велико је задовољство када студенти који су се опирали усвајању неких знања, после неколико година признају да им је оно чиме сам их “смарала” ипак било потребно.

Како видите правац кретања и могућности студената који сада упише прву годину студија у односу на ситуацију у неком ранијем периоду?

Области интересовања и запошљавања се неминовно мењају са временом. Колеге са свих студијских програма се труде да иду у корак са изузетно брзим променама у информционим технологијама, временом и потребама тржишта. Моје уверење је да ће се могућности налажења посла у медицинском сектору значајно поправити са пристизањем високо софистициране медицинске опреме. Мислим да долази време када медицинске установе неће моћи да функционишу без високо образованих стручњака биомедицинске електронике и медицинске информатике. Наравно, студенти би могли да раде и у развоју медицинских инструмената и одговарајућих софтверских алата.

Имате велики број интересовања и хобија. Молимо Вас да са нама поделите неке од њих.

Издвојила бих музику коју сам почела да учим још као петогодишње дете, и која ми је и данас веома важан део живота. Завршила сам нижу музичку школу. Волим сваку, по мојим критеријумима, добру музику, била она забавна, класична или народна. На ултранове трендове у музици се привикавам и покушавам да их, барем делимично, усвојим. Моја професорка језика је певала у хору Народног позоришта, тако да сам цео оперски и балетски репертоар одлично “савладала”, али, исто тако и кафански. Много волим, на жалост запостављену, хорску музику. Већ неколико година се спремам да неколико септембарских дана посветим Мокрањчевим данима, али то још нисам остварила. Свакако, музика је нешто што олакшава и најтеже тренуке и улепшава оне најсрећније.
На радост пријатеља и породице волим да кувам. Сматрам то веома креативним послом, од комбинације на изглед неспојивих састојака до сервирања. Не волим да кувам више пута тотално исто јело, увек волим нешто да изменим. У свему је најважније да се у храни, као и у многим стварима, ужива са нама драгим особама.
Много волим планину и снег. Кад год уграбим време, волим да скијам. Почела сам да скијам касно, са 20 година, али заљубљивање у тај спорт је било моментално, без обзира на све тешкоће које прате почетнике. Непоновљив је осећај слободе и спокоја када ујутро први стигнете на лепо урађену стазу и препустите се чарима беле стазе.

У чему уживате када се не бавите испитима и активностима везаним за улогу професора?

Трудим се да сваки слободан тренутак проведем са мени драгим људима. Волим, а воле и моји пријатељи, да путују, тако да повремено обиђемо неко лепо место у Србији и окружењу. Срамота ме је што сам скривене лепоте Србије почела да упознајем тек када су путовања у инострнство постала тешка или немогућа. Надам се да ће ме финансије и здравље послужити да остварим своје планове.
Волим да прочитам по неку књигу, мада су многе “на чекању”, због хроничног недостатка времена. Сада ме чекају нове књига Елене Феранте и Дејана Тијаго Станковића и Културна баштина Срба у Дубровнику од 1790. до 2010. године.

Који Ваш животни мото и где налазите инспирацију да увек будете позитивини, насмејани и ведри?

Није ми потребна посебна инспирација да бих била позитивна. Таква сам, ваљда, по природи. Добро се осећам кад људима у окружењу нешто учиним лепо, макар то био само осмех, ако им поправи расположење. Покушавам да следим мото мога оца: “Чини добро и добром се надај”.