Александар Сугарис
Александар Сугарис је наш професор на катедри Комуникационе технологије.
Како сте почели да радите у високом образовању?
>Пре почетка рада као наставник у високом образовању уопште нисам имао идеју нити размишљао да будем предавач односно професор. То се десило случајно.
У то време радећи у Београду у некој фирми као инжењер и менаџер за развој бизниса био сам задовољан својом улогом, али не и односима у тој компанији. Желео сам да променим фирму и трагао сам за алтернативним компанијама. Време је пролазило и пошто нисам налазио задовољавајућу замену и нисам хтео промену фирме по сваку цену, настављајући да радим у истој фирми дошао сам у прилику да на Високој ICT школи предајем један предмет на тада новим специјалистичким студијама.
Како сам у то време имао звање магистра електротехнике, а то је био прописани минимум за предавача на специјалистичким студијама, интереси су се поклопили и почео сам са предавањима, али као паралелан посао док не видим шта ћу даље. Временом сам почео да размишљам о потпуном преласку на професорски посао. Убрзо сам добио да предајем још један предмет на основним студијама. У фирми сам радио од 9 до 5, а поподне сам држао наставу и испите.
Коначно после једне целе школске године запослио сам се у Високој ICT са пуним радним временом.
Какво сте имали искуство рада са страним компанијама?
Највеће искуство сам стекао када сам радио за америчку компанију за развој нових технологија у области умрежавања мултимедије. Седиште компаније је било у Калифорнији, у силицијумској долини. Ја сам тада живео и радио у Лондону, где је била европска централа те компаније. То је највеће искуство, прво, зато што нисам радио у страној фирми у Србији него док сам живео у Лондону и на тај начин радио у аутентично западњачком амбијенту и атмосфери, са колегама Енглезима и странцима, у мултикултурном компанијском окружењу.
Са породицом сам живео у западном делу Лондона, у крају који се зове Илинг (енгл. Ealing) и који се налази отприлике између Вемблија (енгл. Wembley) и Вимблдона (енгл. Wimbledon), делова Лондона који су познати по фудбалском стадиону и тениским теренима. Имао сам веома необичну и фантастично добру околност да сам пешице до моје фирме стизао за 10 минута, док велика већина запослених у Лондону, због велике површине на којој се простире град, до посла путује врло дуго па и неколико сати, користећи углавном метро као и железницу (доста је оних који живе ван Лондона и ван метро мреже). Интересантно је да се у Лондону метроом возе буквално сви, од клошара до богаташа. То је убедљиво најефикаснији вид транспорта. Кола се користе углавном за пут ван града, а ради смањивања гужве улазак колима у центар се плаћа 15 фунти (око 17.5 евра).
Када ми је требало транспортно средство поред метроа највише сам користио авион због честих пословних путовања по Европи. Ту се налази други разлог зашто је то било највеће искуство рада са страним компанијама јер сам као менаџер техничке подршке за Европу имао задатак да по Европи, у што више земаља, проналазим технички способне фирме које ће представљати нашу европску мрежу за техничку подршку њиховим земљама и чијим ћу инжењерима давати тренинге за наше производе и опрему. Како није баш могуће то урадити са свим земљама применили смо принцип регионалног покривања и највише сам у том периоду путовао у Луксембург, Шведску, Француску и Шпанију.
Поред континента, било је одличне сарадње и са компанијама у Енглеској јер су производи развијани у сарадњи са јавним сервисом BBC, затим са Crown Castle (мрежна инфраструктура) и са компанијом Tandberg– произвођач уређаја за мултимедију (данас је то Cisco компанија). Напоран део овог периода је што су радни сати били дуги јер када се заврши европско радно време због временске разлике тада почиње радно време у Калифорнији где је било седиште моје компаније и развојни центар са којим сам био стално на вези радећи на развоју и унапређењу производа што се често завршавало касно ноћу. Интересантно је и то да иако многи мисле да је вожња аутомобила левом страном улице ноћна мора, из личног искуства могу рећи да није неки проблем јер кад седнете за волан на десну страну кола онда постају логична сва обрнута саобраћајна правила.
Можете ли да издвојите неки занимљив посао који сте до сада обављали?
Мислим да ми је један од најинтересантнијих професионалних задатака био у вези телевизијских преноса са светског првенства у фудбалу 1998 године у Француској. У то време радио сам као инжењер у развојном центру РТС, али пошто у оперативном делу није било инжењера са познавањем компресије видео и аудио сигнала као и дигиталних сателитских веза, техника које су се тада први пут користиле, ја сам из сектора за развој кренуо на тај посао.
Међутим, прво је требало направити студију техничке изводљивости за коришћење сателита за потребе преноса дигиталног сигнала тако да се не угрози постојећи редован сателитски сервис (без изнајмљивања додатних капацитета). Тај задатак смо урадили у сарадњи са компанијом EUTELSAT која је власник флоте сателита. После тога смо набавити дигиталну сателитску станицу за те преносе и ја сам непосредно пре светског првенства отишао у Лондон на обуку за инсталацију опреме, позиционирање линка, конфигурисање уређаја и решавање проблема.
Светско првенство у фудбалу траје увек око месец дана, од почетка јуна до почетка јула. Као део техничке екипе требало је у радио-дифузни центар у Паризу доћи десетак дана раније ради припрема, инсталација, подешавања и тестирања система. Поред професионалних изазова на том послу било ми је лепо и то што сам светско првенство у фудбалу пратио на лицу места, уживо. Наша репрезентација је играла у групи сада чувену утакмицу са Немачком, резултат 2:2, а испустили смо вођство од 2:0. Тада је играо садашњи селектор репрезентације Пикси Стојковић који након постигнутог гола трчи према навијачима показујући успут на замишљени сат на руци, та сцена је током времена постала врло популарна. Иако су у том тренутку домаћи спортски репортери тумачили то да наш капитен на тај начин поручује да је куцнуо час за победу против Немаца, Пикси је касније објаснио да је ту "фору" узео из филма "Ми нисмо анђели", када Зоран Цвијановић сав испрепадан гледа на сат и виче "ијаоо" јер касни на посао.
Ми смо у осмини финала у узбудљивом мечу испали од Холандије (2:1), где смо промашили пенал и касније примили гол у последњем минуту. У финалу Француска је победила фаворизовани Бразил високим резултатом 3:0. Уследило је огромно и бучно славље на улицама Париза, кажу највеће улично славље још од прославе завршетка Другог светског рата. Након завршетка финалне утакмице остали смо још неколико дана ради деинсталације и расклапања опреме, припреме за слање у Београд.
Тај боравак у Паризу је трајао укупно скоро 50 дана што сам искористио за истраживање града... Као акредитована ТВ екипа од организатора смо добили пропуснице за разне догађаје и установе у граду, између осталог и за све највеће музеје (од Лувра па надаље) што је била прилика да се у дужем период без журбе све обиђе за шта не постоји време у туристичким путовањима. На крају те календарске године добијена је Годишња Награда РТС за иновацију - реализација увођења мобилне сателитске станице.
Учествовали сте у пројекту дигитализације РТС-а, можете ли нам рећи нешто више о том пројекту?
Ради се заправо о дигитализацији система емитовања ТВ програма. Након повратка из Лондона где сам радио и на системима за дистрибуцију мултимедијалних садржаја преко телевизијске инфраструктуре за пренос, захваљујући и том искуству дошао сам на место руководиоца пројекта и са задовољством координирао активности тима који је поред запослених у телевизији окупљао и остале стручњаке из земље у овој области.
Како је Енглеска прва земља у свету која је прешла на дигитално емитовање примењивали смо њихова најбоља искуства. Радило се о дигитализацији више сегмената мреже, основни је емитовање програма преко мреже земаљских предајника, затим сателитски пренос, дистрибутивна радио-релејна мрежа у пакетској комутацији и коначно систем за управљање мрежом базиран на ИП протоколима. Та пилот мрежа се временом развила на целу земљу и од 2015. године угашен је аналогни систем.
Да ли можете да издвојите најзначајнији пројекат на којем сте до сада радили?
То је вероватно Digital Video Broadcasting (DVB) пројекат на којем сам радио када сам живео у Лондону. Изабран сам за представника своје фирме у DVB пројекту.
DVB представља конзорцијум састављен од произвођача опреме, емитера, мрежних оператера, произвођача софтвера, регулаторних агенција, у почетку европских, а данас из целог света. Циљ организације је да договори спецификације за кодовање и системе испоруке дигиталних медија. Чланице DVB пројекта развијају и договарају спецификације које се прослеђују стандардизационим телима на одобрење, након чега се спецификације и формално претварају у стандард. Кључан допринос дају произвођачи опреме и емитери што обезбеђује да је одређену спецификацију вредно развијати само ако и када могу да се преточе у производ који има директну комерцијалну вредност. Ја сам учествовао у дизајнирању друге генерације ових стандарда, а вероватно је најзначајнији јер има глобални утицај и представља светски технолошки стандард.
Поред овог, значајни су и пројекти повезивања рачунарског центра Универзитета у Београду са Интернетом преко сателита, затим национални пројекати увођења MPLS, VoIP и бежичних технологија код телеком оператора у нашем региону. Ови пројекти су захтевали интеграцију система различитих произвођача опреме те сам имао интензивну сарадњу са већим бројем страних компанија (Cisco, итд).
Оно што је у овом периоду било за мене откровење су технолошке компаније из Израела које до тада нисам познавао. Упознао сам читав низ таквих компанија (AudioCodes, Rad Data Communications, Alvarion, Ceragon,…) ради израде техничких решења за пројекте у нашем регион. Током сарадње више пута сам одлазио у Израел у те компаније и видео сам изблиза зашто је та земља једна од највећих у свету у области науке, технологије и иновација (међу првима у свету су по улагањима у истраживања и развој). Поред тога, захваљујући овим пројектима имао сам јединствену прилику да путујем у Тел Авив, Јерусалим, Мртво море,… где се не иде туристички тако често.
Бавили сте се и питањима регулативе у области електронских комуникација, каква су вам искуства у тим пословима?
Било их је више, али најбоље и најзначајније искуство је било у вези анализе фреквенцијског спектра. Регулаторна агенција за електронске комуникације спроводила је поступак аукцијске продаје фреквенцијског спектра за 4G мрежу на основу правилника о условима за издавање дозвола добијеног од Министарства телекомуникација.
Од мене је тражена процена (израчунавањем) почетне аукцијске цене за јавно надметање мобилних оператора за коришћење радио фреквенција у опсегу 791-821/832-862 MHz за 4G (LTE) за територију Србије. Прорачун сам базирао на моделу који сам развио на претходном пројекту техно-економске анализе ефикасности искоришћења дигиталне дивиденде односно ослобођеног фреквенцијског спектра након гашења аналогних ТВ предајника.
Велики изазов је био узети у обзир све параметре који утичу на тај прорачун и на тај начин обезбедити реалну почетну цену јер да је почетна аукцијска цена била превисока оператори не би имали интерес да лицитирају, са друге стране, да је почетна цена била прениска остварени приход би био знатно нижи. Сва три мобилна оператора су аукцијом понудили управо процењену цену за коришћење спектра, а финансијска добит на основу издавања појединачних дозвола (лиценци) је износила преко 100 милиона евра.
Како проводите слободно време?
Слободно време проводим у дружењу са породицом, пријатељима и кумовима. Редовно читам књиге различитих жанрова (увек имам обезбеђено и шта је следеће на реду), волим да гледам филмове, слушам музику, пратим разне спортове (највише волим кошарку коју сам тренирао као тинејџер).
Волим да зими одем на рекреативно скијање, повремено на пролеће и јесен прикључимо се неком планинарском друштву у шетњи лаганијим планинским стазама, породично са супругом и децом. Волим да идем на добре рокерске живе свирке у граду.